Ретардирана логика Михаила Терзића, или лутање кроз смисао?

petak, 29 januar 2010 20:54 ИН4С

Михаило Терзић, предсједник НВО Црногорска национална заједница (ЦНЗ), која има сједиште у Београду, је недавно (дневник “Политика”, 12.01.2010.године, текст - ”Ђукановић одлази чим се на то одлучи“) оставио коментар у којем каже: “У Црној Гори пристижу нове генерације које нијесу вакцинисане идеолошком вакцином САНУ "да су Црногорци најбољи Срби". На помолу је оригинални менталитет Црногораца који ће моћи да воле Србе а да не буду Срби,…”.
У јучерашњој изјави, коју преносе подгоричке “Вијести” кроз текст "Црногорци нијесу Шумадинци", дотични господин је рекао сљедеће: “Док Борис Тадић упућује оштар пријекор Србима у Црној Гори јер су пристали да буду национална мањина, иако су "аутохтони народ који је учествовао у цјелокупној историји и стварању Црне Горе", нови патријарх српски Иринеј је још радикалнији и у својој изјави за Црногорце дао је прецизан опис ретардираних људи, јер их назива безумним и неразумним зато што су гласали за независну Црну Гору. Нажалост, док Црногорци у Србији немају услова да остваре основна мањинска права, Србима у Црној Гори су дата права недовољна, па добијају критику од предсједника Србије, зашто не траже још више, јер су они, наводно, стварали државу Црну Гору. У ЦНЗ-у очекују од политичког естаблишмента Црне Горе да захтијева поштовање принципа реципроцитета када су у питању Црногорци у Србији, и да још једном понове ко је учествовао у стварању хиљадугодишње државности Црне Горе, ко се борио против ње и на референдуму рекао НЕ сопственој држави”.

Краљ Никола I Петровић – “ Црногорци су најбољи Срби”

Прва груба нетачност исказа Михаила Терзића се састоји у томе што тврди да је идеја "Црногорци су набољи Срби" – очигледна "вакцина САНУ". Изгледа да Терзић не зна, или не жели да погледа стварности у очи. Та идеја о којој он говори је идеја црногорске династије Петровић, која је доживјела свој врхунац за вријеме краља Николе кроз наставне програме за дјецу у школама Црне Горе. Да је то тако, треба погледати те уџбенике или прочитати историјски оглед “Српство у Црној Гори”, црногорског историчара Живка Андријашевића, па ће све бити јасно. Навешћемо као пријер само неке поднаслове које је у том огледу дао сам аутор:

За Ивана Црнојевића се писало да је био “Србин чисте крви”
Никола је “ора српски” а Милена “у Српству најпрва Српкиња”
Књаз Никола је био опсједнут идејом да буде “први у српству”
Пошто је “очувала српски аманет” Црној Гори припада “првјенство”
Доказати свим ђацима да су Срби и да нација и вјера нијесу исто
Циљ школе је био да васпита “Србина, а не космополиту”

То је факт о томе које је националности био народ Црне Горе у доба Петровића, заједно са својом династијом! Наравно, историчар Живко Андријашевић је овакву школу посматрао као врсту насиља(!?), па је констатовао сљедеће: ”Црногорски ђак је морао подлећи оваквој идеолошкој тортури”. Чак и да је то била идеолошка тортура, гледана тако очима дотичног историчара, факти остају непромјењени. И ту никаква САНУ не игра чак споредну, а камоли битну улогу. Тим прије ако Андријашевић тврди и ово: “Погрешно би било тврдити да им је српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.”
Андријашевић свом огледу говори о уџбеницима у књажевини Црној Гори сљедеће: “Нека објашњења о националном карактеру Црногораца, тј. држављана Црне Горе, налазимо и у уџбенику географије (земљописа) за трећи разред основне школе. О томе да су сви становници Црне Горе - Срби, без обзира којој вјери припадају, истиче се и у одјељку уџбеника који је насловљен са “Народ”: “У Црној Гори живе све само чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их на 300 000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога поријекла и српске народности.” Значи, ово није рекао партијарх српски Иринеј, нити академици САНУ, ово је " изворни црногорски производ"!

"Ретардирани људи" или "ретардирана логика" Михаила Терзића

Терзић тврди да је партијарх српски Иринеј третирао Црногорце као ретардиране људе због изјаве у којој партијарх каже сљедеће: “Знате, таква деоба која се десила између Црне Горе и Србије је безумна и неразумна ствар. Ми смо један исти народ, ма колико то порицали. И у овом тешком времену за наш народ у целини уместо да смо пришли једни другима, дошло је до поделе која се не може ничим оправдати.” Ако се из овога може извући чак и примисао да је у изјави патријарх дао “прецизан опис Црногораца као ретардираних људи”, једини се закључак може извести да Михаило Терзић има крајње ретардирану логику. Из тако ретардиране логике није чудно да Терзић извлачи закључак који личи на питање, рекавши: “И да још једном понове ко је учествовао у стварању хиљадугодишње државности Црне Горе, ко се борио против ње и на референдуму рекао “не” сопственој држави”?Одговор Терзићу на питање ко се борио за хиљадугодишњу државност Црне Горе, је већ дат на почетку овог текста, и то "из прве руке", користећи се само поднасловима историјског огледа црногорског историчара Андријашевића. Дакле, никако се не може оспорити припадност српском народу људи који су стварали државу Црну Гору. Наравно, може се све то покушати тумачити у облику да су Срби у Црној Гори сами себе репресирали српским школским системом. Да су Петровићи носиоци српског идеолошког терора у Црној Гори, и то над својим народом који није знао којој националости припада, па су му владари морали то објаснити и наметнути. Може се рећи чак и то да Петровићи из незнања нису знали које су стварно националности, те да су били у заблуди, па да им постхумно то треба објашњавати. Али, не може се оспорити да су били Срби, јер су се тако осјећали. Као што се Михаило Терзић осјећа као Црногорац, те је самим тим грађанин црногорске националности. Баш као што би било јако чудно да кроз сто година, када не буде Михаила Терзића нити нас, неко устврди да Михаило није био Црногорац него Србин, те да је његов национали осјећај био последица идеолошке тортуре овога времена.

Реципроцитет у правима

Михаило Терзић тражи реципроцитет националних права Срба у Црној Гори и Црногораца у Србији. Да би се појаснило шта жели Терзић погледајмо националну слику црногорских исељеника у Србији.
Од 263 000 исељеника из Црне Горе који живе у Србији, на попису становништва се изјаснило да је црногорске нације 69 049 људи. Већина од осталих 194 000 црногорских исељеника се национално дефинишу као Срби. Језичка структура Црногораца у Србији је сљедећа- српским језиком говори 68 587 људи или 99, 3 %. Осталих о,7% Црногораца говоре сљедећим матерњим језицима: 19- мађарским, 8- хрватским, 7- албанским, 6- македонским, 3- ромским, 3- словачким, 2- босанским, 1- румунским, 1- бугарским, 150- неизјашњено по језику, 262 говоре - осталим матерњим језицима.
Умјесто дужег коментара поставићемо само пар питања. Да ли Михаило Терзић, спомињући реципроцитет, говори о националним правима 68 587 Црногораца у Србији који говоре српским језиком? Да ли он њих представља? Ако их не представља – кога тада представља? Дакле, говори се о рецироцитету, али - кога и с ким?

Звоно за Грађански форум 2010

četvrtak, 28 januar 2010 19:44 Војин Грубач

Бивши лидер Социјалдемократске партије Жарко Ракчевић је најавио стварање Грађанског форума, невладине организације “која ће окупити људе који Црну Гору доживљавају као своју домовину”, а која ће бити “тијело са високим степеном слободе, јер ће га чинити велики број интелектуалаца”. Разлог оснивања те организације Ракчевић објашњава овако: ”Црна Гора је у опасној ситуацији да због изостанка суштинских политичких и економских реформи ненадокнадиво цивилизацијски заостане. Суштински није проблем ко је на власти. Већи је проблем што тај систем који се ствара подбацује и даје резултате са којима нијесмо задовољни“. На причу се надовезао незаобилазни, пензионисани генерал Благоје Граховац који, подржавајући ту идеју, истиче: “Сигурно су потребне снаге које поштују закон, а не закон силе. Оне политичке снаге које су довољно европске, које имају довољно демократског, које се боре за социјалну правду, које су довољно грађанске и довољно црногорске”.

Прва инцијација цивилизацијског заостајања!

Господа Ракчевић и Граховац су у пар реченица рекли практично све што треба знати у вези те организације. Управо зато је неопходан осврт на пар ранијих момената који могу бацити више свјетла на ове изајаве. Зато, вратимо се, лагано, на околности познатог референдума, и чудног постреферендумског понашања.Када је, својевремено, дат предлог да за успјешност референдума о државној самосталности Црне Горе мора бити прескочена летвица од 55 одсто изашлих бирача, десила се невиђена бура. Хорским пјевањем “независних црногорских интелектуалаца” тај “инкриминисани” проценат је осуђен као: недемократски, антицивилзацијски, антиевропски, неправедан предлог - који се мора одбацити јер намеће закон силе, о којем зато нема потребе чак ни разговорати. Оштрица свих критика је са неслућеном жестином усмјеравана на могући случај да резултати гласања уђу у тзв. “сиву зону”. Како може бити, питали су се они, да за независну Црну Гору буде преко 50 одсто изашлих гласача, и да до границе од 54,99 одсто то ништа не вриједи? Да се са евентуалним резултатом који се налази у сивој зони никад неће помирити, рекли су унапријед. Да се “сива зона” полако претвара у могући ад на земљи није било сумње. Доље неправедна “сива зона” – рекле су црногорске независне демократе, тражећи праведне принципе!Референдум је дошао и прошао. Независна Црна Гора је ушла у нову фазу, када је требало направити нову и праведну конструкцију те државе. Наравно, за то постоји Устав, гдје се, између осталог, требала дефинисати и потенцијална потреба промјене државног статуса Црне Горе. И тада се десила прва важна иницијација цивилизацијског заостајања, које спомиње Ракчевић, али, коју он наводно није примијетио. Додуше, могуће је да Ракчевић примјећује само цивилизацијско заостајање, али не и посртање које води к суноврату!?

Сива зона се шири, и улази у црну зону...

Референдумски побједници су, усхићени резултатима свог рада, пали у еуфорију а потом отишли у просторе неразумне охолости. Заборавивши на све принципе које су потенцирали до јуче, донијели су Устав гдје је записано да је за промјену државног статуса потребно имати два пута двије дотрећинске већине у парламенту, што је био први услов који је скоро нереално проћи. И то им је било мало, па су увели додатну обавезу да се све то мора потврдити на референдуму са три петине уписаних гласача! У преводу, то означава сљедеће - при излазности која је равна оној на протеклом референдуму, те три петине уписаних се претвара у седамдесет одсто изашлих који морају гласати за?! С напоменом, како излазност пада квота за потврду успјешности претпостављеног референдума расте до невјероватних 100 одсто, потребној при излазности од 60 одсто. Дакле, при излазности од 60 одсто сви морају бити за, при чему се не смије десити да само један гласачки листић буде неважећи.Тако логички долазимо до закључка да су црногорски интелектуалци, као противници “сиве зоне” у дијапазону од 50 до 55 одсто, одједном постали промотери њеног проширења до квоте од цијелих 100 одсто. Међутим, одједном се појавила и нова зона. Наиме, уколико би излазност на евентуалном референдуму била од 50 до 60 одсто, улази се у “црну зону” гдје не треба пребројавати гласачке листиће, јер је референдум пропао. Излазност, значи, мора бити већа од 60 одсто.

Недостатак морала и логике

Зар се тада треба чудити што су се, са оваквим поимањем правде, морала и логике, у Уставу појавили додатни халуциногени моменти које противурјече здравом смислу. Двије трећине грађана Црне Горе говори српским језиком, а тај језик није службени. Предложени државни симболи Црне Горе су у моменту усвајања на Интернет анкети државне Побједе имали подршку између 43 и 53 одсто анкетираних, а ипак су усвојени. Недоследност се, свакако, морала прелити преко граница Устава, тако да је постало “логично” да се, упркос воље 80 одсто грађана Црне Горе који су против признавања независности Косова, то признање ипак деси. Нема сумње, постоји и друга страна медаље. Како самоубијеђеној црногорској интелектуалној елити принципи плешу од случаја до случаја, морало се десити да сами упадну у јаму коју су ископали свим грађанима Црне Горе. Ускоро ћемо видјети коначни састав екипе која ствара НВО Грађански форум 2010, али је једно сигурно, захваљујући оваквом Уставу они су постали апсолутно непотребни као заштитници црногорске државности. Да су, којим случајем, оставили било какву могућност уставне промјене државног статуса Црне Горе, могли би и даље играти улогу “чувара државе Црне Горе”, и из тога извлачити “духовно задовољство” и материјалну корист. Овако им је остало да траже друге просторе политичке афирмације, гдје се лако може налетјети на “подводне политичке мине”.

Довољно црногорски, значи - недовољно грађански

И тако, сада наводе да ће у намјери трансформисања Црне Горе “окупити снаге које су довољно грађанске и довољно црногорске”, са важним моментом обавезе да “саборци” морају да “доживљавају Црну Гору као своју домовину”. Умјесто принципа, који им очигледно недостају, одједном им је постао важан фактор некаквог “доживљаја Црне Горе”. Каквог доживљаја, као љуштуре? Или може бити да је Црна Гора ипак народ, који је заробљен у ту љуштуру која не констатује њихове жеље, права, опредјељења, па чак ни постојање. Јер, ако неко тражи да грађанин мора бити “довољно црногорски орјентисан”, да ли се то дефинише као обавеза да све нелогичности које се јавно пласирају, а дио којих је предочен и у овом тексту, буду макнуте из зоне фокусирања? Зар то, само по себи, није доказ да су они који имају такву позицију јако далеко од “довољно грађанске мисли”, која понекад тражи одређена објашњења? Скоро да нема никакве сумње да ће са Ракчевићем, Граховцем, Светозаром Јовићевићем, Илијом Вујошевићем, и сличнима који имају озбиљно ограничење у перцепцији стварности ова НВО бити у старту осуђена на резултатско ништа. Томе неће моћи помоћи ни јака медијска подршка, која празнину којом су испуњени може учинити само очигледнијом. Огромне грешке које су свјесно направили непоштовањем елементарних принципа, не да их сустижу, већ их престижу огромном брзином. Захваљујући таквом неморалном тумарању Црна Гора је заиста доживјела ненадокнадиво цивилизацијско заостајање. Форум 2010 ће се моментом свог настанка одмах наћи под стакленим звоном, спутан да било шта промијени. Да ће се отуда чути нека шифрована звоњава пливајућих принципа, коју ће се околина доживљавати као одзвољавање таквој матрици размишљања, то се већ сада назире.

Хелсиншка папазјанија: Вратија се Франо! А ди је бија?

četvrtak, 28 januar 2010 13:46 ИН4С

Изгледа невјероватно, али је истинито.
Надалеко чувени предсједник Црногорског хелсиншког комитета Слободан Франовић се појавио из ниоткуда, скоро потпуно заборављен, и проговорио као гост Драшка Ђурановића на порталу Аналитика. Франовић је овај пут “до бола” био обузет имовинским питањима, јер је имовина у Црној Гори фокусирани проблем дотичног “Хелсинкија”. Наравно, гријешите ако мислите да се ова опскурна личност уопште осврнула на актуелни имовински проблем око маслињака на Валданосу, који је праћен и демонстрацијама, враћање од стране комуниста експроприсане имовине након Другог свјетског рата потомцима њихових власника, или рецимо – враћање држави имовине бившег СКЦГ која се налази у рукама ДПС-а. Однекуд искрсли, “са пјене Јадранског мора”, повратник на јавну сцену Слободан Франовић је, апсолутно сагласном, Драшку Ђурановићу рекао сљедеће:
“Велики дио имовине сакралног карактера је културно-историјско насљеђе Црне Горе и по међународним конвенцијама нико нема право да спречава коришћење те имовине. Процес рјешавања питања имовине сакралног, православног карактера у Црној Гори суштински још није отворен. Велики дио те имовине, осим што служи за обављање религијских обреда, представља и културно-историјско насљеђе свих грађана Црне Горе.Мислимо да не постоје никакви релевантни разлози да за све грађане - без обзира на њихов избор у погледу нације или цркве - буду отворене и доступне на кориштење све цркве на територији Црне Горе. У питању су заправо цркве које су несумњиво њихова заједничка имовина будући су је заједно стварали њихови преци, каже Франовић наглашавајући да би такво рјешење било у складу са најбољим традицијама Црне Горе.”
"Цркве су њихова заједничка имовина, будући да су их заједно стварали њихови преци" – кликнуо је Слободан Хелсинкић. Па, добро, нека му буде. Хајдемо да ову мисао оваплотимо у реалити шоу комедиографског типа.Узмимо било коју цркву у Црној Гори, и покушајмо послушати савјет господина Франовића да “за све грађане буду отворене и доступне на кориштење све цркве на територији Црне Горе.” Дакле, богослужење у цркви прво обављају свештеници Митрополије црногорско приморске, која има највише вјерника.

Циркус и клаунијада

Послије њих у цркву долазе вјерници друге по величини религије – Исламске вјерске заједице, да клањају. Зашто? Наравно, зато што су њихови преци у предисламском периоду такође користили те цркве, те оне представљају и њихово културно - историјско наслијеђе. “Заједно су их стварали” , рекао би премудри нам Франовић, “са садашњим православцима”. А затим, по договореном редослиједу и у складу са новим грађанским правима, у исту цркву улазе да “врше обреде” вјерници Адвентистичке цркве, НВО ЦПЦ, Јеховиних свједока, припадници вехабијског поимања ислама, и пропадници свих осталих вјерских група које су се појавиле. Наравно, и њихови преци су заједнички стварали садашње цркве, такозване сакралне објекте, како казе Франовић позивајући се на међународне конвенције. Смјехотресно, зар не?!
Али, ту се циркус не завршава. Већ увече или сљедећег јутра, дана, недјеље или мјесеца, те исте вјерске организације, по истим принципима господина Франовића иду у џамију да се Богу моле по истом редослиједу. Збиља, зашто у џамију? Свакако, и џамије су заједнички стварали преци тих истих људи, наравно, неки као главни мајстори а неки као хришћанска раја, тачније - робље .
Могуће је да намјера Слободана Хелсинкића није била да јавност бомбардује нонсенсима, али тако испада. А тек наслов Драшка Ђурановића у тој паради бесмисла, да се не повјерује : ”Црногорска држава крши права црногорских грађана”. Збиља? Ни мање, ни више него грађана. Нема сумње, овакви интелектуални подвизи имају основу у начину исхране. Ујутру се једе буника, за ручак кукуријек, а увече се користе гљиве лударе са коктелом од конопље. То помаже да се створи нова визија свијета, који ће бити љепши и старији од овог садашњег, само je треба уклопити у теорију паралелних простора.

Izjave NVO Akademska alternativa, januar 2010.g.

Војин Грубач: Светозар Јовићевић се плаши сопствене маргинализације

ponedjeljak, 11 januar 2010 21:10 ДАН

Невладина организација Академска алтернатива оцијенила је јуче да тврдња професора Светозара Јовићевића да суверенистички интелектуални кругови нису сумњали у недостатак демократских капацитата ДПС-а чак ни у периоду референдума о државном статусу Црне Горе представља сликовит показатељ карактера самог референдума. Предсједник НВО Академска атернатива Војин Грубач казао је да се ово може рећи тим прије ако Јовићевић признаје да убједљива већина црногорских држављана и даље не осјећа стварну приврженост независној држави.

Светозар Јовићевић демонстрира немоћ за промјенама

- Управо због тога, као и због чињенице да ти суверенистички интелектуални кругови нису ништа учинили да еуфорија "побједника" на референдуму не прерасте у охоло уставно насиље, Јовићевић се налази у ситуацији апсолутне немоћи да јавно подстакне било какве промјене - сматра Грубач.
Он је додао да, ако се узме у обзир да је новим Уставом фактички онемогућена промјена државног статуса Црне Горе, за коју је потребно двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а потом и референдум на којем би се за ту опцију морало изјаснити чак шездесет одсто уписаних бирача, то је бојазан од новог референдума коју износи Јовићевић апсолутно нереална.

Светозар Јовићевић треба да се извини

- Једино што се Јовићевићу може признати јесу основани страхови које произлазе из непредвиђености коју изазива дубока подијељеност друштва у Црној Гори, која може закономјерно довести до маргинализације његове политичке фигуре. Ако не жели да до тога сасвим дође, Јовићевић би морао да, послије свега, упути јавно извињење јавности Црне Горе која је поражена на референдуму, како због недемократског карактера референдума, тако и због политичког насиља које се десило приликом доношења новог Устава - закључио је Грубач.

.................................................................................

Грубач: Вуковић је непотребно национално фрустриран

nedjelja, 10 januar 2010 22:14 ИН4С

Предсједник НВО Академска алтернатива Војин Грубач је изјaвио да "то што су лидери политичких партија из Црне Горе у Београду присуствовали проглашењу Закона о дијаспори и Србима у региону не мора да буде предмет посебне нервозе функционера ДПС-а Миодрага Вуковића, који је на основу тога догађаја извео погрешан закључак да му неко треба дати одговор на питање – Која је матична држава Срба из Црне?"

Функционер ДПС Миодраг Вуковић је у својој изјави дао оцјену да су лидери опозиције у Црној Гори без размишљања пристали да присуствују скупу у Београду гдје им је пожељена добродошлица у матичну државу, истакавши:"Прихватили су да им је Србија њихова матична држава и онда морају одговорити шта им је Црна Гора?"

Црна Гора није матична држава нити Срба нити Црногораца

Предсједник НВО АА истиче да је "Миодраг Вуковић у наступу револта изгледа заборавио на чињеницу да Црна Гора није матична држава нити једног народа који у њој живи, из простог разлога јер је дефинисана као грађанска држава. По уставним регулама Црна Гора није национална, а самим тим нити матична држава Срба, али ни Црногораца који су у пакету са Србима избачени из последњег Устава као конститутивни народи. Дакле, проблем се сугубо налази у уставним нормама које су заједно формулисали ДПС, СДП и ПзП, при чему представници српских партија нису имали никакву могућност да те одлуке коригују или промијене. Радило се о необичној охолости референдумских побједника, која им је помутила разум до те мјере да је таква рјешења, која фрустрирају Вуковића, сада тешко измијенити због фактичке немогућности мијењања Устава Црне Горе."

Вуковић је у својој изјави рекао да оно што за своје сународнике тражите од једне државе, треба да дозволите тој истој држави да оствари за своје у вашој држави. "Питам се какав је у Србији положај Црногораца, црногорског језика, цркве, националне заједнице", рекао је Вуковић.

Вуковић незаконито протежира један народ

"Вуковићев покушај повезивања права Црногораца у Србији са правима Срба у Црној Гори je незаконит чин који се налази у домену очигледног националног афекта проузрокованог осјећајем немоћи, јер је законито само то да се власти у Црној Гори могу бавити правима свих исељеника без обзира на њихову националност и вјероисповијест, а не парцијално правима појединих народа који се желе незаконито протежирати у односу на друге. Наравно, одлуку да Црна Гора буде искључиво грађанска држава донијела је, прије свега, партија којој припада господин Вуковић", рекао је Грубач, и наставио:"Надамо се да ће политичар Вуковић у наредном периоду напокон схватити да се права народа не налазе у домену политичке трговине на коју је изгледа навикао, већ у нормама и конвенцијама које се требају поштовати."

Чувари твог поштења

Posljednji update: 15. Jan 2010, 18:25. blog pcnen

Јел' је то умирућег крик,
ил' слоновски бесни рик,
ил' Илија Громовник?
Леш тврди да није он,
грому није такав тон,
а сто посто није слон.
(Бора Чорба)

Чак је и у актуелној државној химни Црне Горе записано да онај који је пјева, док иде позната музика, постаје аутоматски чуваром поштења Црне Горе. Посебно је ефектно када истакнути скупштински "чувар стијења" потврђује химничке тираде о поштењу симболичним гестом, познатим као - Ранкова рука на Ранковом срцу!
Изгледа да су, напокон, сви задовољни државним симболима Црне Горе, који су приликом усвајања, у анкети на Интернет страницама државне "Побједе", имали "високу подршку" која се кретала између 43 и 53 одсто анкетираних. Међутим, када би на то обраћали пажњу чувари поштења, они не би били адекватни чувари стијења, тако да је мишљење јавности завршило у вољеним стравичним кланцима, који фигуришу у свечаној пјесми.
Једино је питање, ко у свој тој причи има веће задовољство? Да ли они којима се свира државна химна, намијењена само њима, или, у тренуцима када сједе док се она интонира, добијајући при томе невиђени кајф (нескривени гушт), они којима химна није намијењена?

Поштење зависи од околности!

А тек питање репрезентације Црне Горе, која изгледа игра само за оне који устају уз државну химну? Наравно, репрезентација игра за све, само се различито тумаче њени резултати. Исти случај је и у БиХ, што је утјешна награда за Црну Гору. Колумнисти из "Босне поносне" стално утврђују да се побједе босанске репрезентације сугубо географски ограничавају на дио њене територије. На територији Републике Српске и дијелу територије Федерације БиХ, на којем је некада постојала угашена Херцег Босна, у случају побједе државне репрезентације нема славља. У Мостару славља има на једној обали ријеке Неретве, али у случају преласка на другу обалу интервенисе полиција, због некаквих нереда. Ипак, вратимо се Црној Гори...
Чувари стијења су приликом договарања око процената потребних за успјех чувеног, антологијског референдума морали пристати на летвицу од 55 одсто. Углас је тврђено да је то непоштено. Десила се масовна хистерија због таквих услова, који у били окаркатерисани као недемократски.
Послије побједе на референдуму исти чувари, али поштења, су сами у Устав записали нове, "поштене", услове за промјену државног статуса Црне Горе.
Укратко, потребне су претходне двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а потом и допунских шездесет одсто уписаних бирача да то потврде на, самим тим очигледно сувишном, референдуму. У преводу, тих шездесет одсто уписаних, при истој рефередумској излазности која се већ десила на претходном референдуму, требају прескочити летвицу дигнуту на цијелих седамдесет одсто изашлих. Ипак, нико није очекивао да и та квота може донијети проблеме онима који су је утврдили.

Револуција једе своју дјецу

И поред тога што ту квоту није могуће прескочити чак ни уз појаву нелажираног свињског грипа, удара комете, инвазије Кинеза, бијеса Илије Громовника, писац Андреј Николаидис и професор Светозар Јовићевић ових дана тврде да је реално могуће да Црна Гора изгуби државност? Елем, нико од њих не каже како се то чудо може десити?
Ако се условима датим Уставом додају обавезе прескакања воље великих сила, питања да ли би нека држава жељела са Црном Гором уопште стварати било какву заједницу држава, општа глобализација која значи и лагано нестајање граница, такве бојазни постају карикатурног типа. Није проблем чувара поштења лоциран у могућој промјени државног статуса, која је фактички немогућа, већ се проблем налази у бризи због њихове, вјероватне, личне политичке маргинализације уколико се власт промијени. Да су, којим случајем, у еуфорији побједничке охолости успјели да солидно преспавају, те да у Устав ставе квоту од 55 одсто за промјену државног статуса, тада би постојала неопходност њихових страхова, а самим тим би били вјечни чувари државности, која би се теоретски могла промијенити. Овако су, само једним гестом који онемогућава промјену државног статуса, себе одабацили у просторе сигурне политичке непотребности. Могуће је да сада осјећају да револуција може појести своју дјецу, која су заборавила да потребност за нешто мора имати за подоснову услове за такву улогу.

Прилог: пробране изјаве појединих јавних личности:

Писац Андреј Николаидис: "Какав је то страшни, неопростиви злочин три године стара Црна Гора починила, па је тако много оних који би је укинули, па је већ заслужила да је нема? Стварно, Црна Гора је држава у колијевци. Каква ће она бити, и што ће од ње постати, још увијек не може рећи нико, па ни вашарске гатаре."

Професор Светозар Јовићевић: "Трајно рјешавање црногорског државног питања не може и неће постићи све док једна, изразито убједљива већина црногорских држављана, не буде осјећала стварну приврженост својој држави.. Све док се не постигне завидан не само економски, него и статус социјалне правде и правичности уопште , повећаваће се број људи који ће се осјећати превареним и све више гледати преко плота,...".

Пјесник Бора Ђорђевић: Да ли туче газда куче? Туче газда куче вазда, зато куче арлауче. Газда бежи, куче режи, хоће газду за одмазду. Сад га вежи када лежи!

Син стијења и "чувар поштења" прогутао живу жабу!

nedjelja, 17 januar 2010 19:58 ИН4С

Успостављањем дипломатских односа са Приштином, црногорски премијер Мило Ђукановић је поново прогутао необично живу жабу чија је судбина извјесна - сигурно је да се, ма шта се са њом радило, никада неће моћи сварити! Ради се, дакле, о несвараљивој твари која је могла бити персонално прогутана захваљујући љутом сосу у виду обавеза које је црногорски премијер преузео приликом “обнављања независности”, као и стрепњи које се годинама нагомилавају приликом сваке вијести из Барија.
Самим тим, премијер Ђукановић је постао главни лик "чувеног пука" из црногорске химне, који је, да напоменемо, наводни син стијења, чувар такозваног поштења, умишљени љубавник некаквих брда тврдих и стравичних кланаца у које је, реалношћу времена, стрмоглављено право обичног народа да се слободно и недвосмислено изјасни о Косову.
Шта тек рећи о чувару поштења нижег ранга, као што је министар иностраних послова Милан Роћен, који је, да не трепне, истакао да ће "успостављање дипломатских односа допринијети бољем међусобном повјерењу и традиционалном уважавању које његују два пријатељска народа, у интересу заједничког добра...?!
Овом сину стијења се очигледно привиђају пријатељски народи и њихово традиционално уважавање, јер се у тај дипломатски рам никако не уклапа садашњи Космет етнички очишћен од Срба, Црногораца, Черкеза, Египћана, Горанаца, Рома, … Ако се узме у обзир да су, послије побуне у Македонији, македонски Албанци са својих етничких територија отјерали Македонце на "свој македонски дио Македоније", то је прича о љубави коју Албанци изван Албаније, са свим својим политичарима, имају према било ком народу, са којим су измијешани живјели или живе , у домену сурових илузија. Наравно, то не смета синовима стијења, да им некаквој измишљеној “слози даје крила” химничка “ловћенска мисао”, која, умјесто да ријеком валова ускаче у два мора, наједном почиње ускакати на Косово.

Ко су им и гдје пријатељски народи?

Како синови стијења и чувари поштења причају о пријатељском народу упадајући на територију Србије, логично се поставља питање – што своје пријатељство са тим истим народом не демонстрирају на сопственој територији? Наиме, зар је лакше "пријатељски" признати независност јужне покрајине Србије, него мјесној заједници, или градској општини Тузи, како се то сада то љепше каже, дати статус независне општине? Зашто пријатељским доминицилним Албанцима не врате маслињаке у Валданосу, зашто Улцињанима не дају контролу Морског добра у тој општини? Зашто чувари поштења Албанцима не дају територијалну аутономију у Црној Гори, већ, умјесто тога, дарују акцију "Орлов лет"? Да се не плаше, случајно, да им неко не успостави дипломатске односе са том, претпостављеном, аутономијом, oпштином, маслињацима или Морским добром?
Нечовјечност епских размјера, коју демонстрирају прворазредне химничке приказе Црне Горе, представља основу система лицемјерја на којем данас почива простор којeм, више него суверено, они владају. Синовима стијења и чуварима поштења су се на ногама појавиле тешке букагије обавеза, али свечана их пјесма и даље "бодри" да они нису упознали “срамотног ропства ланце”? Зар? Нема сумње, садашња химна Црне Горе је судбински усвојена да пјевуцка о нечему чега нема код оних који су је тада усвојили. Она временом постаје пародија на државу која не личи на државу, са заставом на Ист Риверу, који се вијори у гротескној ритмици застава, слично њој независних, Ирака и Авганистана.
Наравно, не ради се о ружном сну, већ о невјероватној збиљи, која је силовито гурнула своје клатно у једном срамном правцу, из којег се може очекивати само сигурни повратак у другу страну, гдје се већ закономјерно плаћа пропорционална цијена. Само је питање једно, у том враћању, гдје је тачка на којој ће се оно зауставити?
Зато се чуварима поштења може пожељети да још јаче и још дрскије демонстрирају вале својих ријека, ускачући у сва могућа и немогућа мора, да би што прије дошла плима као остварење слатког сна униженог праведника. А она ће доћи, упркос свему!