Грађанска му Црна Гора

subota, 19 decembar 2009 18:43 колумна, Војин Грубач

Када је висока делегација Црне Горе на челу са црногорским амбасадором у Тирани Жељком Перовићем посјетила Удружење српско-црногорске националне мањине „Морача-Розафа“ у Скадру, у званичном саопштењу са тог састанка је истакнуто “да ће Црна Гора посветити посебну пажњу за наше људе поријеклом из Црне Горе, без обзира на вјерску и националну припадност… ” Збиља, како неки народи у Албанији могу бити поријеклом из Црне Горе ако никад нису живјели у њој? Зар је тајна да су сви народи просто аутохтони у тој држави? Јер, да ли су, аналогно, у Црној Гори - Албанци поријеклом из Албаније а Срби поријеклом из Србије? Ту већ почиње комедија, јер треба прецизирати које су националности ти наши људи ако се већ тврди да ће им се посветити пажња “без обзира на вјерску и националну припадност”? Заиста, који су то народи у Албанији наши а који то нису?

Грађанска или нешто друго?

Дотакнути проблем сликовито показује да је марифетлук црногорске власти почео да даје интересантне резултате супротне здравом разуму. У том смислу допринос даљем запетљавању дао је лично црногорски премијер. Наиме, предсједник Владе Мило Ђукановић примио је недавно представнике удружења Црногораца у Албанији “Алба Монтенегро”, гдје је истакао да ће “у предстојећем периоду системски ријешити питање сарадње и подршке црногорској мањини у дијаспори, те да ће Влада у међувремену помоћи и подржати активности удружења Алба Монтенегро, прије свега у организовању курсева црногорског језика и културних манифестација”. Да ли је то премијер Ђукановић направио крупан лапсус када је рекао да ће помоћи “црногорској мањини у дијаспори ”, и додао још - курсевима црногорског језика? Или, можда, премијер Ђукановић противуставно и противзаконито фаворизује један народ у односу на друге народе грађанске му Црне Горе? Наиме, изгледа да владајуће структуре још не разумију да је Црна Гора грађанска држава, те да уопште није Уставом дефинисана као црногорска национална држава. Разлог зашто је то тако знамо сви - велика жеља владајуће олигархије и господе из ПзП да се Срби не ставе као конститутивни народ у Устав Црне Горе резултовала је логичним завршетком да са њима у пакету буду избачени и Црногорци. Тако Црногорци званично немају националну државу, па је партикуларно залагање за национална права Црногораца изван Црне Горе од стане црногорске власти апсолутно нелегитимно. Легитимно је једино залагање за права исељеника из Црне Горе без обзира на вјерску, националну или језичку припадност. Искључиво исељеника, никако одређених нација! Црна Гора није национална држава, бар тако у Уставу пише!

Ко су “наши“ исељеници и дијаспора?

На сајту Министарства иностраних послова Црне Горе појашњавају да “у Албанији зиви 30 000 припадника црногорске дијаспоре”. Та цифра показује да је у црногорску дијаспору МИП Црне Горе утрпао Србе и Црногорце који тамо живе. Наравно, МИП је такође дужан објашњење - по чему су само они “црногорска дијаспора”? Одговор на то питање даће нам прецизну основу за необориву тврдњу да су из разлога одговора на то питање: Албанци, Бошњаци, Муслимани и Хрвати у Албанији такође црногорска дијаспора, јер су уписани у Устав Црне Горе као равноправни народи са Србима и Црногорцима. Значи, премијер и министар иностраних послова требају јако пазити када убрајају у “црногорску дијаспору” у Албанији само Србе и Црногорце, јер просто грубо крше Устав Црне Горе по праву равноправности народа. Наравно, премијер не би био Бритва када не би кршио све што се може прекршити. Његова порука да ће обезбједити курсеве црногорског језика у Албанији потврђује тај став. Јер, зашто црногорског? То је противуставно! Дакако, осим црногорског, он мора да обезбједи курсеве српског, босанског и хрватског језика у Албанији. Исходећи из чињенице да су у Црној Гори једнако равноправни нпр. Албанци и Црногорци, то Ђукановић мора обезбједити чак и курсеве албанског језика за Албанце у Албанији. Па то је такође његов народ, по црногорском Уставу, а Устав не смије кршити.

Закон џунгле!?

pcnen, blog vojingrubac, 09. Dec 2009, 15:02

Госпођа Љупка Ковачевић је навијачима Приморца покушала објаснити да је непраштање облик пројављивања људске истине, и оправдани одговор на ехо прошлих времена!? Иначе, како објаснити чињеницу да је транспарент "Никад нећемо заборавити, никад опростити", истакнут на ватерполо утакмици Југ - Приморац у Дубровнику, наишао код познатог јавног дјелатника на симпатије и разумијевање?

Госпођа је крајње аналитички објаснила навијачима которског Приморца да су се "суочили са истином која није само политичка него људска"!? Успут их је упозорила да ће се то дешавати "на свим мјестима гдје је Црна Гора била умијешана у рат", те да ће сасвим оправдано "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничени", док се не испуне одређени услови политичке природе!? Неизбјежно се поставља питање, а по којим је то познатим законима тај став исправан? Да ли, можда, по законима џунгле? Или је законе џунгле госпођа Ковачевић овом тврдњом промовисала као незаобилазну "људску истину", која мора наићи на опште разумијевање? Морам рећи да се с тим ставом не могу сложити, нити га разумјети .

Роко и Марин не праштају ником!

Недавно је "Слободна Далмација" пренијела информацију да је Истражни центар Жупанијског суда у Шибенику поднио тужбу "због основане сумње покушаја убојства у контексту злочина из мржње, против Рока М. (22) и Марина П. (26) из Перковића зато сто су без повода пресрели, вријеђали на националној основи, те потом брутално претукли двојицу браће - Јосипа (37) и Марка (25) М., држављане БиХ из мјеста Бусовача." "Ноћни препад догодио се на жупанијској цести у Перковићу, гдје су насилници Мерцедесом препријечили цесту Аудију у којем су путовала браћа из Бусоваче. Премда их од раније нису познавали, почели су их, по изласку из аутомобила, безразложно вријеђати на националној основи. Након салви увреда кренули су у отворени физички напад, при чему су браћу немилосрдно претукли шакама, дрвеном летвом, камењем, те напослијетку чекићем. Наиме, старији од браће Јосип, у нападу је задобио дјеломичну фрактуру обје вилице, избијено му је неколико зубију и дијагностицирана тешка озљеда ока, као и фрактура јагодичне кости. Његов млађи брат Марко у обрачуну је имао "више среће", те је у сукобу с насилницима зарадио "само" посјекотину на глави у дужини од девет кируршких шавова."Како ово коментарисати? Нема сумње да су ова двојица насилника органски дио свима познате пароле: "Никад вам нећемо заборавити, никад опростити", која је у другим околностима добила симпатије госпође Љупке Ковачевић. Резултат суштинске пројаве те пароле је овдје очигледан. Он је њен логични продужетак , јер не постоји други пут реализације такве злехуде мисли. У овом случају именовани насилници су пресрели потпуно непознате људе - зато што имају претензије према свима који путују са БХ регистарским таблицама, и пребили их из разлога "колективне одговорности" за нешто. Колективна одговорност се, дакако, провлачи и у порукама госпође Ковачевић, упућених навијачима Приморца. У чему је разлика?

Освета не бира жртве

До ког безумља може да иде заслијепљаност промотера насиља на основи "колективне одговорности" најбоље показује чињеница да су претучени били, у споменутом случају, исте националности као и нападачи. Коментари на тај догађај у "Слободној Далмацији" су били невјероватно колоритни. Ево дијела коментара: "У Далмацији ништа ново. Напаћени Хрвати Средње Босне нападнути су из обијести од домаћих Орјунаша."; "Да није жалосно било би смијешно. Пијане будале не знају да у БиХ живе и Хрвати. Умјесто да помажемо једни друге, Хрвати млате нашу браћу Хрвате."; "Хрвати из БиХ ОПРОСТИТЕ НА ОВИМ БУДАЛАМА, СРАМ ЈЕ НАС ВЕЋИНЕ ТАКВИХ ИДИОТА". Један коментатор је на те коментаре реаговао овако:"Некако се из ваших изјава може извући закључак да је једини проблем код овог премлаћивања што су премлаћени, по вашем закључку, Хрвати?! Е то је већ оно страшно."Интересантан је у овој причи био и сљедећи коментар:" Како на националној основи кад су и једни и други Хрвати..?" Одговор на то чудно питање је, ипак, врло лак - у експлозији агресивне националистичке заслијепљености може пострадати и припадник исте нације јер, можда, "није добар" члан своје нације, по личној процјени нападача. Зар је то чудно? Па у Црној Гори су, сјетимо се, такође из побуда екстремног црногорског национализма, кроз познати ЦКЛ и резимска гласила, "медијски черечени" одређени Црногорци, као- "најгори издајници Црне Горе, који су се политички удружили са њеним највећим крвницима, непријатељима њене суверености".

Принципи или антипринципи?

Да ли Госпођа Ковачевић сматра да сви пострадали у прошлом рату требају, заједно са својим сународницима, покретати и промовисати нови круг отворене приче о непраштању, са свим консеквенцама које слиједе из тог става упућеног "онима другима"? Наравно, све то гледајући у контексту да се ниједна страна у сукобу на територији бивше Југославије није суочила са прошлошћу, а чини се да политичари уопште немају намјеру да иду у том правцу. Управо зато, када би се став Љупке Ковачевић посматрао као универзални принцип који важи за све, онда нико више никад не би смио да се креће по "туђим територијама" без страха од посљедица. Да је госпођа Ковачевић, којим случајем, подијелила дотични транспарент на два дијела, па да је дио "никад нећемо заборавити" - донекле "разумјела", а други дио "никад опростити" - крајње критички посматрала у општем контексту балкансих дешавања, схватајући његову опасност - чак и за оне који истичу тако нешто, ситуација би била другачија.
Хајде да ствари посматрамо са друге стране. Рецимо, да ли Љупка Ковачевић зна за злочине почињене у "Бљеску и Олуји", затим оне на територији непризнете Херцег Босне, сабирне логоре за српске цивиле у Хрватској изван територије ратних дејстава, злочине приликом акције регуларне војске Републике Хрватске пред крај рата у БиХ, свирепа убиства резервиста никшићко- шавничке групе у Лори? Ако зна, да ли због тога унапријед поздравља евентуалну појаву истог транспарента у Котору на новој ватерполо утакмици истих спортских супарника? Да ли би тада и хрватским навијачима поручила да ће "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничено", све док се не испуне неки политички услови у Хрватској? Ја, рецимо, осуђујем такву могућност и претпостављам томе поруку да свако погледа себе у сличној ситуацији. Краће речено, "не ради другом оно сто и сам не би желио да ти други раде", из истих разлога и побуда. И да та порука буде упућена овај пут навијачима Југа који су истакли тај инкриминисани транспарент, као и навијачима Приморца у том смислу да не праве реципрочан одговор. А госпођа Ковачевић би ипак требала да се још једном осврне на поруке свог текста и изведе одређене закључке. Нарaвно, све то из разлога да се не би послије немилих догађаја, који се могу десити у Котору на исти начин, хватала за главу од изненађења. Изненађења не смије бити, те зато треба ипак носити већу одговорност за своје ријечи, које су у овом случају биле без потребе натопљене керозином.

Пузајућа дипломатија

Док се, на једној страни, црногорска власт буса у своја горда прса, пратећи то некаквом смјехотворном мантром и провидном демагогијом на новом црногорском политичком језику, на другој страни - она увјерено показује бритку снисходљивост, брзопотезни кукавичлук и полтронство, као и спектакуларни комплекс ниже вриједности у односу према сусједној Хрватској. Просто речено , клизајући се на „црнoгорским кољенима“ подгоричке дипломате су кренуле пут Загреба да на чудан начин цмиздре и моле опроштај са све што је црногорска власт у прошлости радила, па чак и за оно што је својевремено мислила а није урадила због сплета разних околности. Нема спора да је таквим поступком она постала једна од дипломатија у свијету са којом се могу без проблема ципеле почистити“.

Иво Санадер - Хрватска никад неће заборавити прошлост

Приликом доласка у прву званичну посјету Црној Гори, хрватски премијер Иво Санадер је подсјетио јавност Црне Горе да - “ Хрватска никад неће заборавити прошлост “. Наравно, под тим није подразумијевао НДХ прошлост Хрватске, као ни недавну ратну прошлост те државе из које је истјерано неколико стотина хиљада Срба, а на хиљаде српских цивила убијено у “еуропејском рату за више циљеве”. Он је, шаљући ту поруку, мислио на дјелић једне друге прошлости, којом Хрватска покушава опрати све своје гријехе , и то не само из задњег рата…
Што се тиче Санадера, и његовог благог подсјећања да се прошлост везана за Дубровник неће заборавити - може се дати оцјена да је он политичар који максимално ефектно и изблансирано користи новонасталу ситуацију, надмоћно се уклапајући у цмиздрајући амбијент званичне Подгорице. Ако га домаћини у Подгорици дочекују на кољенима, са ожалошћеним изразом лица због догађаја око Дубровника, било би заиста неумјесно да им хрватски предсједник Владе не упути бар неки благи пријекор због понашања у временима “рата за мир“. Чак шта више, може се рећи да је у свом осврту на ту прошлост хрватски премијер Иво Сандер био господски одмјерен према утученим домаћинима, којима се никако нису смјеле омаћи ријечи “Лора”, “Бљесак”, “Олуја”, као реални појмови које би могли озбиљно увриједити високог хрватског госта.
Додуше, подгоричке дипломате би се сада могли без проблема уклопити у оцјену блиске историје недјела Хрватске над српским цивилима, коју је дао упокојни которски свештеник Римокатоличке цркве, дон Бранко Збутега, оцијенивши у једној изјави да су из Хрватске “Срби сами себе отјерали“. Дон Збутега је тада и појаснио: “Бљесак и Олуја нису злочини, већ се злочин догодио у њима.”

Бранко Луковац – Хрватски народ није опростио Црној Гори!?

Један чудни дипломата је уочи Сандерове посете Подгорици послао црногорској јавности следећу поруку из Загреба:“ Хрватски народ није опростио Црној Гори дешавања на дубровачком ратишту “, настављајући: “ Не бих препоручио Црној Гори да мисли да јој је народ Хрватске опростио дубоке, болне и трајне ране, са ожиљцима који остају као свједочанство и опомена на вријеме зла“. Ту оштру поруку је послао Црној Гори, гле чуда, лично Бранко Луковац - новоименовани црногорски амбасадор у Хрватској. Тако се десила невјероватна ствар да је, изгледа, у име Хрватске поруку о хрватском неопросту Црној послао представник оних који су Црну Гoру управо и водили у том рату.
Други црногорски “амбасадор добре воље“ Јеврем Брковић, исто тако близак црногорским властима, је у свом интевјуу хрватском “Ферал трибјуну” послао следећу „препоруку“ Хрватима - “Дубровачки мач мора још дуго бити над главом Црне Горе“!
Наравно, господи Луковцу и Брковићу, који су сада у једном тиму , нешто омета видике да од реално оштећених зидина древног Дубовника не виде рушевине старог моста у Мостару којег су дигли у ваздух војници хрватске Херцег-Босне, да од црногорских резервиста на дубровачком ратишту не виде упад јединица регуларне хрватске војске у Невесиње и Босанску крајину, од спаљених Конавала не виде спаљену бившу Републику Српска крајина, од хиљада хрватских избјеглица из Дубровника и залеђа не виде стотине хиљада избјеглих Срба из Хрватске, од ратног злочина у Дубровнику не виде ратне злочине и изгон Срба у “Бљеску” и “Олуји”. Код њих нема паралела, нити општих принципа на којима почива свака изречена мисао или порука.

Стипе Месић – У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили

Какав однос према својој прошлости има један дио хрватских политичара у власти најбоље одсликава скандалозна изјава актуелног хрватског предсједника Стипе Месића , која се десила у Аустрији прије почетка било каквог рата: ” У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили – 1941. када су 10. травња прогласили хрватску државу ( НДХ оп.а.) и када су Силе осовине признале Хрватску, али је познато и то да су Хрвати и други пут побиједили у том рату јер су се нашли заједно са савезницима за побједничким столом… Ови што скроз траже од Хрвата ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје , ми немамо пред ким што клечати , ми смо два пута побиједили , а сви други само једном …”.
Ове ријечи сликовито показују тадашњу немилосрдност дијела владајуће хрватске политичке елите. Било би неправедно не споменути да је та “стара” изјава Месића дата 1991.г у Аустрији недавно изазвала велику буру негодовања у хрватској јавности и лавине осуда од многих. Пљунувши својевремено у Аустрији на душе и гробове стотина хиљада насилно уморених Срба у НДХ , Стипе Месић је недавно похитао у Сребеницу гдје га је чекао предсједник Србије Борис Тадић, и не трепнувши тамо изјавио да га је зачудило то сто се Тадић није извинио Бошњацима у име Србије?! Да, то изјављује исти тај Стипе Месић који “нема пред ким што клечати”, јер је Хрватска побиједила и онда кад је основана НДХ.
Заиста, треба ли истаћи да је НДХ била једина фашистичка држава на тлу Европе која је имала концентрациони логор за дјецу, као и то да су стравичне гасне коморе Аушвица биле “хумано“ средство убијања људи у поређењу са страхотама и хорором Јасеновца.
Треба ли допунити да су Срби дочекали НДХ као и све раније државе које су биле не том простору (Отоманска империја, Аустроугарска) , очекујући да као поданици државе имају одређене обавезе, чијим испуњавањем продужавају живјети нормалним животом обичних грађана. Не, заиста нико није могао очекивати да таквој наказној држави, као што је била НДХ, поданици нису потребни да раде и потом плаћају порезе и дажбине, већ су јој једино били потребни њихови голи животи на мучном путовању до Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Због недостатка историјског рефлекса у односу на државе тог типа, десило се то што се десило.

Злочини Хрватске у једном вијеку превазилазе пет вјекова Отоманске империје

Нема спора да, “захваљујући “ НДХ прошлости, Бљеску и Олуји, Хрватска има велики историјски балван у свом оку. Управо је зато званична политика Загреба таква да, у односу према државама у окружењу сваки туђи трун експресно претвара у балван. У том смислу, изјаве са “домаћег терена “ које дају Луковац и Брковић , али и не само они, представљају ефектни начин да се Хрватска никада објективно не осврне на своју прошлост, и озбиљне проблеме које је својим радикализмом направила на Балкану у задњих седамдесет година. Луковац и Брковић тако помажу негативном дијелу хрватске политичке антиелите да се и даље охоло понаша, држећи лекције из етике свима у окружењу. Тиме се, закономјерно, задаје тежак шамар оном дијелу хрватске јавности која тражи објективно суочавање Хрватске са прошлошћу. Злочини НДХ у Другом свјетском рату по обиму и суровости превазилазе све злочине Турака почињене над Србима у пет вјекова ропства , а обим изгона српског народа у Бљеску и Олуји вишеструко превазилази чак и Велику сеобу Срба, покренуту пред агресивном најездом Отомана. Чак је у говору, који је одржао на прослави годишњице своје владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Вјекослав Макс Лубурић између осталог рекао: „И тако смо ми у овој години, овдје у Јасеновцу, побили више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.

Омча око свог врата – изум црногорских дипломата

И тако, док званични Загреб гања све оне који су бацили бомбу на хрватски грм, пуцали у хрватски камен “нарушавајући њену територијалну цјеловитост”, о крупним стварима да не говоримо, званична Подгорица не смије писнути у вези свирепог мучења и бруталног убиства заробљеника шавничко-никшићке групе у сплитској Лори. И не само да не смије ништа рећи, већ чак њени званичници нису хтјели доћи на сахрану тих људи - плашећи се да им званични Загреб нешто не замјери. Зато се намеће логично питање - да ли су у ововременим тумарањима Луковац и Брковић само јадни поданици и спикери оног дијела хрватскoг политичког естаблишмента који се упорно не жели дјелимично осврнути на своју прошлост?
Ако јесу , да ли ће у име својих надређених, покислих вођа рата за мир, отићи 10.травња са цвијећем код Месића да му честитају прву побједу Хрвата у Другом свјетском рату, и угосте се са трпезе тог “вјечитог побједника”.

(текст је својевремено објављен на сајту СМ, а потом љубазношћу новог уредника скинут)