srijeda, 25 novembar 2009 23:36, kolumna - Војин Грубач
Црна Гора је вјероватно једна од ријетких ”грађанских држава” која Уставом јемчи национална права мањинским народима и етничким групама, док релативно бројним, условно већинским народима – Србима и Црногорцима не гарантује апсолутно ништа, осим примитивне политичке трговине на ту тему. При таквим околностима је формирање Српског националног савјета био изнуђени потез, неопходан да би се кренуло у остваривање широког обима националних права прецизираних члановима 79 и 80 новог Устава Црне Горе. Задобијањем корпуса права гарантованих мањинским народима Срби у Црној Гори фактички добијају сва суштинска национална права осим оних који спадају у домен чисте форме, као што су евентуалне констатације у неком сљедећем Уставу да су Срби и Црногорци два конститутивна народа, те да је српски језик службени, а не “један од осталих службених језика”.
Дезорјентисаност српских партија
Пошто су изгубиле све кључне битке у задњих двадесет година, посрнуле и очерупане српске партије у Црној Гори су кренуле у одлучујућу борбу против стварања, а потом и створеног Српског националног савјета. Збиља, шта оне нуде као замјену том “накарадном пројекту” некаквих маргиналаца, како га обично знају назвати? Народна странка, по ријечима њеног предсједника Предрага Поповића, има сљедећи став: ” Срби у Црној Гори не пристају на мањински статус и нико их, мимо њихове воље, не може преводити у мањински народ… За нас Србе, као државотворном и конститутивном народ у Црној Гори, најпречи посао је да се упорно залажемо да се у Устав врате оне вриједности које су нас као народ одржале кроз вјекове, што нас чини аутентичним и препознатљивим…”
Умјесто експресног коришћења корпуса права већ прописаних Уставом, ванпарламентарни “лидер” Предраг Поповић нуди српском народу “упорно залагање”, могуће и вишевјековно, за титуларни конститутивни статус кроз промјену Устава? Ако се узме у обзира да су “упорна залагања” Народне странке до сада пропала по свим питањима: очувања државне заједнице, службеног српског језика, корекције државних симбола, конститутивности Срба, доношења прихватљивог Устава, рушења владајуће коалиције, поставља се питање - одакле Поповићу право да и даље нуди нека замајавајућа “упорна залагања”? Тим прије што је посљедње “упорно залагање” да Народна странка остане у парламенту пропало, чиме је лидер НС показао да не може заштити чак ни своју странку од нестајања, а камоли било чија или било каква права!?
Нова српска демократија, на другој страни, има план да сруши режим Мила Ђукановића, па да онда промјеном Устава ријеши питање националних права Срба. У посљедњем покушају “упорног залагања” за рушење режима на задњим изборима та партија се вољом српских гласача чак преполовила?! Тенденција руинирања и урушавања НОВЕ због неспособности вођства није добар знак да она може помоћи било коме, не само Србима - већ ни себи!
Демонтажа система националне дискриминације
Нестајуће, саплићуће и посрћуће српске политичке странке изгледа нису схватиле да се конститутивност Срба у Црној Гори не налази у јаловој партијској борби за оваплоћење тих “недокучивих” термина, већ у реалној бројности српског народа спрегнутој са широким обимом националних права која јемчи постојећи Устав. Прецизније речено, изборивши се за сва права која по Уставу Црне Горе припадају мањинским народима и етничким групама, Срби у Црној Гори због своје бројности добијају све фактичке елементе конститутивности, док са истим тим правима малобројни народи остају – мањински! На истицање или коришћење националних атрибута Срби имају право у седамнаест од двадесет једне општине у Црној Гори, док стварно мањински народи имају то право у пар општина или неколико мјесних заједница, гдје чине већину или значајну мањину. Срби чине апсолутну већину у пет општина, релативну већину у четири а у свим осталим општинама Црне Горе има их преко двадесет одсто, изузев у Рожајама, Плаву, Улцињу и на Цетињу. Колико је бројност битан фактор најбоље говоре ријечи предсједника Матице муслиманске Авдула Курпејовића дате подгоричком дневнику “ Вијести”: “Опште познато је да Срби Црне Горе нијесу никада били, нити су сада, национална мањина, већ један од аутохтоних, релативно већинских, бројчано већих народа”! Разлог таквог иступања Курпејовића није жеља за промјеном Устава Црне Горе у складу са жељама Срба и српских политичара, већ у озбиљно претрпљеном шоку од сазнања како ће се дијелити средства Фонда за мањине. Наиме, по правилу пропорционалне расподјеле Српском националном савјету треба да припадне огромних 63,62 одсто тих средстава или 506 846 евра, док свим осталим савјетима: бошњачком, албанском, муслиманском, хрватском и ромском заједно припада тек 36,38 одсто средстава, или 289 831 евра. Дакле, чак и најзанесенији промотери дискриминације српског народа какав је, нажалост, Авдул Курпејовић – схватају да само учешће Срба у остваривању било којег права даје шокантне ефекте који произилазе из очигледне бројности српске популације. То неспособни српски политички лидери у Црној Гори не разумију. Дакле, простим коришћењем предочених права у пуном обиму без проблема се може извршити демонтажа система националне дискриминације у Црној Гори. Српске партије су ту апсолутно непотребне, осим као незнавени и изгубљени ометачи природног процеса, а заједљиви и злобни суверенистички јавни радници, којима је оспоравање права Срба била нека врста животно важне теме, могу се лагано прошетати, јер је могућност заустављања тих тенденција равна нули.
Позитивни ефекти афирмације националних права
Успјешно стварање Српског националног савјета, текући процес стварања Матице Срба Црне Горе, као и најава стварања Културних представништава Србије или као алтернатива томе Српских културних центара - представља велики помак у формирању важних националних институција. Нема сумње да је учешће у стварању реалног, јединственог српског културног, спортског и информативног постора постао најважнији циљ националног организовања српског народа у Црној Гори, који би могао на прилично добар и ефективан начин отклонити велике проблеме који су настали по српски народ фактом распада бивше државе. Циљ се може постићи једино уколико се организација тог процеса што више измјести из политике, и удаљи од неспособних српских политичара у Црној Гори.
Наравно, осим свега предоченог потребно је паралелно тежити темељној промјени система вриједности у Црној Гори. Поред националних, потребно је добити и сва грађанска права, економске слободе, изборити се за социјалну правду и живот достојан човјека. При стању тешке ситуације и крајње неодговорне власти у Црној Гори нема сумње да се све креће у правцу тежње ка промјенама кроз бојкот институција система. Прикључимо се томе току, јер - ми смо сами гарант својих права!
Friday, November 27, 2009
Thursday, November 12, 2009
Рециклажа десперадоса суверенизма
kolumna, srijeda, 23 septembar 2009 18:30 Војин Грубач
Ових дана нас је темељно саблазнио професор Светозар Јовићевић надобудном констатацијом да нам је нужна смјена власти, уз тврдњу да је “у Црној Гори одавно зрела потреба за формирањем демократског фронта”.Потреба је давно зрела, а професор Јовићевић је у циљу потпуног сазријевања те идеје прецизирао - “битно је да онај дио који се не може назвати суверенистичким схвати да нема шансу, нити да је логично да очекује освајање власти ако државу у којој живи не сматра својом.”Чудно је да Светозар Јовићевић још није схватио постојање моралне и природне неопходности да у овој, као и у свакој будућој власти у Црној Гори обавезно морају бити заступљени управо они грађани који државу у којој живе не сматрају својом из разних оправданих разлога. Разлог је врло једноставан- зато што их има стручнијих и способнијих за обављање предсједничког, министарског, амбасадорског или било којег другог чинивничког посла од многих којима је занат и основна професија да “воле своју државу”.
Љубитељи државе срушише државу
Доказ да је његова констатација логички неодржива налази се у истој изјави, гдје је рекао: “Неопходно да у суверенистичком дијелу грађанства сазрије увјерење да то што су неке партије суштински и најбитније допринијеле обнављању независности није гаранција за државу. Деформације које испољавају носиоци власти у задње вријеме све драстичније и изразитије представљају најозбиљнију опасност за опстанак такве државе јер се сасвим природно код многих грађана суверенистички расположених јавља дилема зашта су то гласали“.Дакле, професор Јовићевић нас уједно убјеђује да су они који доказано воле своју државу , и који су таквим осјећањима “на исправном путу”, одједном постали најозбиљнија опасност за њен опстанак?! Можете замислити – чак, опстанак! Можда се може рећи – главни узрочници њеног лаганог нестајања и суштинског укидања? Ко зна, можда су се професорови љубавници државе мало занијели у љубави, па прешли на садо-мазо, што професора јавно узбуђује али никако не задовољава.Иако је добро разумио да љубав грађанина према држави уједно не значи и корисност те особе за државне функције, професор Јовићевић не одустаје од свог непристојног услова дискриминације. Не да не одустаје, он га чак афирмише! Ставља га на прво мјесто свог извитопереног политичког Оченаша, којем је, прије свега - крајње неопходна груба рециклажа. Самим тим, он се придружује онима које је описао, типовима који воле и руше државу истовремено. Наравно, он црногорску државу руши несвијесно, нехотице, јер из једне исправне логичке конструкције извлачи спектакуларно погешне закључке.
Инструмент љубави према држави и жуте траке
Зато нас не треба зачудити ако нас професор емеритиус ЕТФ-а Светозар Јовићевић изненади корисним изумом - инструментом за мјерење љубави према држави, па да носе жуту траку око руке они који немају довољно успјешан резултат.У том послу би му могао помоћи професор ЕТФ-а Илија Вујошевић, који је прије пар недјеља предочио да би се при промјени власти у Црној Гори требале заобићи “српске националне партије, које се увредљивим оспоравањем црногорског идентитета не препоручују за добру алтернативу овој власти.” Ако се узме у обзир да ниједна српска опозициона партија не оспорава црногорски идентитет јер је то бесмислено, поставља се питање - на шта је проф. Вујошевић уопште мислио? Ако мисли да су грађани и политичари који су се изјаснили као Срби, својим слободним изјашњавањем – у ствари, оспорили себи црногорски идентитет , нема разлога за бригу. Не оспоравају га, а то је важно, другима. Само би још требало да чудаци попут проф. Илије Вујошевића оптуже Србе у Црној Гори да су сопственим националним изјашњавањем изврсили “геноцид и културоцид” над собом, као пројектованим Црногорцима. Можда им, тако неподобнима, треба поставити жуте траке проф. Јовићевића, јер су у давној прошлости жртве геноцида носиле тај знак и такође нису вољеле државу у којој живе? Погодите зашто?
Кловнови тамне стране Мјесеца
Али, шалу на страну, професор Вујошевић је у свом политичком заносу устврдио да ће будућу власт Црне Горе прекомпоновати “независне групе цивилног сектора са претежним учешћем партија унутар суверенистичког блока, како не би ризиковали нови референдум или промјену Устава у оним кључним идентитетским одредбама”, уз помоћ “здравог језгра” ДПС-а.Тако добијамо да професор Вујошевић не жели демократизацију Црне Горе, сматрајући да се будућа власт такође мора заснивати на политичкој дискриминацији највећег дијела опозиционе јавности. Он не воли демократско друштво и демократске механизме, већ очигледно - љепши облик недемократије. Тачније, сигурнију недемократију, која ће стабилно малтретирати грађане у границама контролисаног хаоса.Њима се придружио ових дана Раде Бојовић, бивши кооридинатор Покрета за независну Црну Гору, који такође жели промјене јер власт није добра, истичући при том да “у данашњој Црној Гори постоји крупан недостатак квалификованих кадрова са мање од седам одсто људи који имају завршен факултет“. Оцјењујући да на политичкој сцени влада идеолошка, морална и персонална криза, Бојовић сматра “да су Црној Гори потребне државотворне, проевропске и аутохтоне црногорске партије, истичући да је све остало сувишно и бескорисно”.Прије свега мора се оцијенити да су управо политичке личности попут Бојовића, Јовићевића и Вујошевића апсолутно сувишне и бескорисне за демократски преображај друштва у Црној Гори. Чак се може рећи и неподобне, јер у немогућности да промијене суштину власти, залажући се за дискриминацију опозиције и грађана на основу политићких убјеђења, они представљају залутале кловнове тамне стране Мјесеца. Далеко од недостижних сазвежђа, недостојни за ходају планетом Земљом, налазе се у међупростору који им је адекватан као перверзно пребивалиште.
Неопходност промјена
Пројектовање неподобности од стране ових особа има своје консеквенце на терену. Од тих споменутих седам одсто грађана Црне Горе који су завршили факултет, пола је неподобно из политичких разлога зато сто ”не воли своју државу” , а дио “што је воли” је изопштен зато што нису подобни на “прописан” начин. Кад се њима додају национално неподобни, којих има још више по извјештају црногорског омбудсмана Црновршанина, као и они који су као лојални, стручни и способни елимисани зато што су опасна конкуренција лојалнима који су неспособни – остаје да мало ко ваља у данашњој држави.Да закључим, ових пар недостојних особа нам је у неколико дана продемонстрирало ста суштински мисле квазиопозициони суверенистички интелектуалци, заједно са својим суманутим окружењем. Нама остаје да им се захвалимо на савјетима, сада могу да путују у просторе својих илузија, а будућа прекомпозиција друштвеног система у Црној Гори це се урадити без њих. Јер, они не могу схватити да се љубав према било чему, па и према држави, заслужује а не изнуђује некаквим небулозним системским лудоријама.Очигледно је да је Црна Гора данас једно, а држава под истоименим називом нешто сасвим друго. Јер, држава под тим називом је отрцана конкубина, која је на услузи властодршцима, пљачкашима , дискриминаторски орјентисаним интелектуалним вуклодлацима суверенизма, као и важнијим амбасадорима у Подгорици који таворе на њој. Зато није чудно што људи воле Црну Гору, а уједно не воле истоимену државу. Тим прије сто се та држава давно одцијепила од Црне Горе, и то чак много прије референдума. Она, попут побјешњелог мустанга, галопира самостално, а малокрвни и досадни суверенистички каубоји покушавају да је обуздају ласом антилогике не схватајући да је то претешак посао за тако јадне десперадосе.Излаз је, наравно, у обједињавању свих снага које желе темељну промјену друственог система у Црној Гори. То је једини могући излаз за све који се не плаше демократије, њених инструмената и слободе која је сигурно достижна. Ако је систем лош, треба изаћи из тога система, бојкотовати његове институције и упорно повећавати притисак на носиоце недемократије и хаоса. Демократски систем не долази сам по себи, за њега се треба изборити, а потом се борити да се он поново не уруши. Ипак, ово је Балкан са својим оргиналним монструмима који уништавају све пред собом, претпостављајући да је свијет створен искључиво ради њих.
Ових дана нас је темељно саблазнио професор Светозар Јовићевић надобудном констатацијом да нам је нужна смјена власти, уз тврдњу да је “у Црној Гори одавно зрела потреба за формирањем демократског фронта”.Потреба је давно зрела, а професор Јовићевић је у циљу потпуног сазријевања те идеје прецизирао - “битно је да онај дио који се не може назвати суверенистичким схвати да нема шансу, нити да је логично да очекује освајање власти ако државу у којој живи не сматра својом.”Чудно је да Светозар Јовићевић још није схватио постојање моралне и природне неопходности да у овој, као и у свакој будућој власти у Црној Гори обавезно морају бити заступљени управо они грађани који државу у којој живе не сматрају својом из разних оправданих разлога. Разлог је врло једноставан- зато што их има стручнијих и способнијих за обављање предсједничког, министарског, амбасадорског или било којег другог чинивничког посла од многих којима је занат и основна професија да “воле своју државу”.
Љубитељи државе срушише државу
Доказ да је његова констатација логички неодржива налази се у истој изјави, гдје је рекао: “Неопходно да у суверенистичком дијелу грађанства сазрије увјерење да то што су неке партије суштински и најбитније допринијеле обнављању независности није гаранција за државу. Деформације које испољавају носиоци власти у задње вријеме све драстичније и изразитије представљају најозбиљнију опасност за опстанак такве државе јер се сасвим природно код многих грађана суверенистички расположених јавља дилема зашта су то гласали“.Дакле, професор Јовићевић нас уједно убјеђује да су они који доказано воле своју државу , и који су таквим осјећањима “на исправном путу”, одједном постали најозбиљнија опасност за њен опстанак?! Можете замислити – чак, опстанак! Можда се може рећи – главни узрочници њеног лаганог нестајања и суштинског укидања? Ко зна, можда су се професорови љубавници државе мало занијели у љубави, па прешли на садо-мазо, што професора јавно узбуђује али никако не задовољава.Иако је добро разумио да љубав грађанина према држави уједно не значи и корисност те особе за државне функције, професор Јовићевић не одустаје од свог непристојног услова дискриминације. Не да не одустаје, он га чак афирмише! Ставља га на прво мјесто свог извитопереног политичког Оченаша, којем је, прије свега - крајње неопходна груба рециклажа. Самим тим, он се придружује онима које је описао, типовима који воле и руше државу истовремено. Наравно, он црногорску државу руши несвијесно, нехотице, јер из једне исправне логичке конструкције извлачи спектакуларно погешне закључке.
Инструмент љубави према држави и жуте траке
Зато нас не треба зачудити ако нас професор емеритиус ЕТФ-а Светозар Јовићевић изненади корисним изумом - инструментом за мјерење љубави према држави, па да носе жуту траку око руке они који немају довољно успјешан резултат.У том послу би му могао помоћи професор ЕТФ-а Илија Вујошевић, који је прије пар недјеља предочио да би се при промјени власти у Црној Гори требале заобићи “српске националне партије, које се увредљивим оспоравањем црногорског идентитета не препоручују за добру алтернативу овој власти.” Ако се узме у обзир да ниједна српска опозициона партија не оспорава црногорски идентитет јер је то бесмислено, поставља се питање - на шта је проф. Вујошевић уопште мислио? Ако мисли да су грађани и политичари који су се изјаснили као Срби, својим слободним изјашњавањем – у ствари, оспорили себи црногорски идентитет , нема разлога за бригу. Не оспоравају га, а то је важно, другима. Само би још требало да чудаци попут проф. Илије Вујошевића оптуже Србе у Црној Гори да су сопственим националним изјашњавањем изврсили “геноцид и културоцид” над собом, као пројектованим Црногорцима. Можда им, тако неподобнима, треба поставити жуте траке проф. Јовићевића, јер су у давној прошлости жртве геноцида носиле тај знак и такође нису вољеле државу у којој живе? Погодите зашто?
Кловнови тамне стране Мјесеца
Али, шалу на страну, професор Вујошевић је у свом политичком заносу устврдио да ће будућу власт Црне Горе прекомпоновати “независне групе цивилног сектора са претежним учешћем партија унутар суверенистичког блока, како не би ризиковали нови референдум или промјену Устава у оним кључним идентитетским одредбама”, уз помоћ “здравог језгра” ДПС-а.Тако добијамо да професор Вујошевић не жели демократизацију Црне Горе, сматрајући да се будућа власт такође мора заснивати на политичкој дискриминацији највећег дијела опозиционе јавности. Он не воли демократско друштво и демократске механизме, већ очигледно - љепши облик недемократије. Тачније, сигурнију недемократију, која ће стабилно малтретирати грађане у границама контролисаног хаоса.Њима се придружио ових дана Раде Бојовић, бивши кооридинатор Покрета за независну Црну Гору, који такође жели промјене јер власт није добра, истичући при том да “у данашњој Црној Гори постоји крупан недостатак квалификованих кадрова са мање од седам одсто људи који имају завршен факултет“. Оцјењујући да на политичкој сцени влада идеолошка, морална и персонална криза, Бојовић сматра “да су Црној Гори потребне државотворне, проевропске и аутохтоне црногорске партије, истичући да је све остало сувишно и бескорисно”.Прије свега мора се оцијенити да су управо политичке личности попут Бојовића, Јовићевића и Вујошевића апсолутно сувишне и бескорисне за демократски преображај друштва у Црној Гори. Чак се може рећи и неподобне, јер у немогућности да промијене суштину власти, залажући се за дискриминацију опозиције и грађана на основу политићких убјеђења, они представљају залутале кловнове тамне стране Мјесеца. Далеко од недостижних сазвежђа, недостојни за ходају планетом Земљом, налазе се у међупростору који им је адекватан као перверзно пребивалиште.
Неопходност промјена
Пројектовање неподобности од стране ових особа има своје консеквенце на терену. Од тих споменутих седам одсто грађана Црне Горе који су завршили факултет, пола је неподобно из политичких разлога зато сто ”не воли своју државу” , а дио “што је воли” је изопштен зато што нису подобни на “прописан” начин. Кад се њима додају национално неподобни, којих има још више по извјештају црногорског омбудсмана Црновршанина, као и они који су као лојални, стручни и способни елимисани зато што су опасна конкуренција лојалнима који су неспособни – остаје да мало ко ваља у данашњој држави.Да закључим, ових пар недостојних особа нам је у неколико дана продемонстрирало ста суштински мисле квазиопозициони суверенистички интелектуалци, заједно са својим суманутим окружењем. Нама остаје да им се захвалимо на савјетима, сада могу да путују у просторе својих илузија, а будућа прекомпозиција друштвеног система у Црној Гори це се урадити без њих. Јер, они не могу схватити да се љубав према било чему, па и према држави, заслужује а не изнуђује некаквим небулозним системским лудоријама.Очигледно је да је Црна Гора данас једно, а држава под истоименим називом нешто сасвим друго. Јер, држава под тим називом је отрцана конкубина, која је на услузи властодршцима, пљачкашима , дискриминаторски орјентисаним интелектуалним вуклодлацима суверенизма, као и важнијим амбасадорима у Подгорици који таворе на њој. Зато није чудно што људи воле Црну Гору, а уједно не воле истоимену државу. Тим прије сто се та држава давно одцијепила од Црне Горе, и то чак много прије референдума. Она, попут побјешњелог мустанга, галопира самостално, а малокрвни и досадни суверенистички каубоји покушавају да је обуздају ласом антилогике не схватајући да је то претешак посао за тако јадне десперадосе.Излаз је, наравно, у обједињавању свих снага које желе темељну промјену друственог система у Црној Гори. То је једини могући излаз за све који се не плаше демократије, њених инструмената и слободе која је сигурно достижна. Ако је систем лош, треба изаћи из тога система, бојкотовати његове институције и упорно повећавати притисак на носиоце недемократије и хаоса. Демократски систем не долази сам по себи, за њега се треба изборити, а потом се борити да се он поново не уруши. Ипак, ово је Балкан са својим оргиналним монструмима који уништавају све пред собом, претпостављајући да је свијет створен искључиво ради њих.
Izjave NVO Akademska alternativa, novembar 2009.g.
АА: Национализам Новака Аџића личи на фашизам
subota, 21 novembar 2009 21:57 ИН4С, МИНА
Изјава политичара Социјалдемократске партије Новака Аџића да је циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори “наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца” је крајње депласирана, јер Аџић очигледно не може да изађе из зачараног круга бесмисленог црногорског национализма којег, објективно гледано, лоше презентује до те мјере да он убједљиво личи на фашизам, предочила је НВО Академска алтернатива.
Српски шеф дипломатије Вук Јеремић рекао је недавно да уколико у овом тренутку не буде могуће, да Србија отвори три конзулата у Црној Гори, да ће Београд упутити молбу Подгорици за отварањем културних центара и представништава привредне коморе на мјестима на којима не буде одобрено отварање конзулата.
Циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори је наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца, оцијенио је данас историчар Новак Аџић. Он је рекао да основни циљ захтјева за отварањем културних представништава Србије није да се заштите културна права Срба у Црној Гори јер она нијесу ни угрожена, већ да се на тај начин остваре политичке амбиције. "Оне су срачунате на девастацији црногорског културног насљеђа односно њиховог посрбљавања и фокусиране су са циљем да се негира црногорска нација", рекао је он.
НВО Академска алтернатива је у реакцији на те ставове истакла да „Новак Аџић и слични докони дизачи прашине и “чувари своје нације” морају знати да их више нико неће никада питати какви ће се облици културних институција Срба у Црној Гори реализовати у ближој будућности, јер је таквим незваним гостима, попут њега, по стандардном и познатом обичају - “мјесто иза врата”. Да ли ће се у Црној Гори отварати, у складу са нормама Устава, културна представништва Србије или као алтернатива томе Српски културни центри - биће јасно када се српски политички и ванполитички кругови у Црној Гори договоре са функционерима Србије око тога каква је форма организовања боља и ефективнија. Новаку Аџићу ће, у смислу одлучивања по тим питањима, бити мјесто у гледалишту међу злобним навијачима, наравно, ако успије да на вријеме заузме мјесто.
НВО Академска алтернатива је завршила изјаву констатацијом "да су јавне личности попут Новака Аџића остатак ружне и свађалачке прошлости, и за жаљење је што не примјећују колико су постали беспотребни и сувишни у новом времену цивилизацијског обједињавања културних и информативних простора на Балкану."
.....................................
Курпејовић- модификовани балкански Робин Худ
srijeda, 04 novembar 2009 18:39 ин4с
НВО Академска алтернатива с великом пажњом прати политичко прегалаштво Авдула Курпејовића, предсједника Матице муслиманске, да јавности Црне Горе наметне рјешење по којем су Срби, како каже- аутохтони, релативно већински и конститутивни народ Црне Горе. Међутим, како је тај његов став настао као последица тужне спознаје да Српски национални савјет треба добити 63,62 одсто средстава намијењених Фонду за мањине, чини нам се да је Авдул Купрејовић постао модификовани балкански Робин Худ који се бори за српска национална права отимањем српског новца предвиђеног Фондом за мањине. Ако су Срби, како тврди Авдул Курпејовић, конститутивни народ - тада морају по аутоматизму добити већа национална права од осталих мањинских народа и етничких група, јер знамо да статус конститутивности то подразумијева. Наравно, та права се морају институционално верификовати законима, а прије свега промјеном Устава Црне Горе, послије чега би Срби заиста престали имати статус тзв. мањинског народа. Дакле, наш став је да се Србима морају Уставом гарантовати сва права која имају мањински народи, али и допунска права која им сљедују као релативно већинском аутохтоном народу. Та допунска права су – уставна норма да су Срби један од два конститутивна народа, враћање српском језику статуса службеног језика, као и крупно буџетско финансирање српских националних институција и пројеката, које ће неколико пута премашити суму коју добијају остали народи преко Фонда за мањине. Само испуњењем ових услова Српски национални савјет може изгубити смисао свог постојања и дефинитивно престати користити лавовски дио средстава Фонда за мањине, што изазива тешко нервно растројство код осталих учесника расподјеле тих средстава.
subota, 21 novembar 2009 21:57 ИН4С, МИНА
Изјава политичара Социјалдемократске партије Новака Аџића да је циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори “наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца” је крајње депласирана, јер Аџић очигледно не може да изађе из зачараног круга бесмисленог црногорског национализма којег, објективно гледано, лоше презентује до те мјере да он убједљиво личи на фашизам, предочила је НВО Академска алтернатива.
Српски шеф дипломатије Вук Јеремић рекао је недавно да уколико у овом тренутку не буде могуће, да Србија отвори три конзулата у Црној Гори, да ће Београд упутити молбу Подгорици за отварањем културних центара и представништава привредне коморе на мјестима на којима не буде одобрено отварање конзулата.
Циљ отварања културних представништава Србије у Црној Гори је наставак великосрпске политике и посрбљавања Црногораца, оцијенио је данас историчар Новак Аџић. Он је рекао да основни циљ захтјева за отварањем културних представништава Србије није да се заштите културна права Срба у Црној Гори јер она нијесу ни угрожена, већ да се на тај начин остваре политичке амбиције. "Оне су срачунате на девастацији црногорског културног насљеђа односно њиховог посрбљавања и фокусиране су са циљем да се негира црногорска нација", рекао је он.
НВО Академска алтернатива је у реакцији на те ставове истакла да „Новак Аџић и слични докони дизачи прашине и “чувари своје нације” морају знати да их више нико неће никада питати какви ће се облици културних институција Срба у Црној Гори реализовати у ближој будућности, јер је таквим незваним гостима, попут њега, по стандардном и познатом обичају - “мјесто иза врата”. Да ли ће се у Црној Гори отварати, у складу са нормама Устава, културна представништва Србије или као алтернатива томе Српски културни центри - биће јасно када се српски политички и ванполитички кругови у Црној Гори договоре са функционерима Србије око тога каква је форма организовања боља и ефективнија. Новаку Аџићу ће, у смислу одлучивања по тим питањима, бити мјесто у гледалишту међу злобним навијачима, наравно, ако успије да на вријеме заузме мјесто.
НВО Академска алтернатива је завршила изјаву констатацијом "да су јавне личности попут Новака Аџића остатак ружне и свађалачке прошлости, и за жаљење је што не примјећују колико су постали беспотребни и сувишни у новом времену цивилизацијског обједињавања културних и информативних простора на Балкану."
.....................................
Курпејовић- модификовани балкански Робин Худ
srijeda, 04 novembar 2009 18:39 ин4с
НВО Академска алтернатива с великом пажњом прати политичко прегалаштво Авдула Курпејовића, предсједника Матице муслиманске, да јавности Црне Горе наметне рјешење по којем су Срби, како каже- аутохтони, релативно већински и конститутивни народ Црне Горе. Међутим, како је тај његов став настао као последица тужне спознаје да Српски национални савјет треба добити 63,62 одсто средстава намијењених Фонду за мањине, чини нам се да је Авдул Купрејовић постао модификовани балкански Робин Худ који се бори за српска национална права отимањем српског новца предвиђеног Фондом за мањине. Ако су Срби, како тврди Авдул Курпејовић, конститутивни народ - тада морају по аутоматизму добити већа национална права од осталих мањинских народа и етничких група, јер знамо да статус конститутивности то подразумијева. Наравно, та права се морају институционално верификовати законима, а прије свега промјеном Устава Црне Горе, послије чега би Срби заиста престали имати статус тзв. мањинског народа. Дакле, наш став је да се Србима морају Уставом гарантовати сва права која имају мањински народи, али и допунска права која им сљедују као релативно већинском аутохтоном народу. Та допунска права су – уставна норма да су Срби један од два конститутивна народа, враћање српском језику статуса службеног језика, као и крупно буџетско финансирање српских националних институција и пројеката, које ће неколико пута премашити суму коју добијају остали народи преко Фонда за мањине. Само испуњењем ових услова Српски национални савјет може изгубити смисао свог постојања и дефинитивно престати користити лавовски дио средстава Фонда за мањине, што изазива тешко нервно растројство код осталих учесника расподјеле тих средстава.
Subscribe to:
Posts (Atom)